Roditelji, odmorite se i beskrajno ćete uživati

 

        Photo by Julia M Cameron: https://www.pexels.com/photo/bonding-time-of-father-to-his-sons-8841351/

Roditelji, odmorite se i ponovo ćete uživati u svom roditeljstvu. Iako je biti roditelj teže nego ikad, jer je toliko uloženog truda, a rezultati se ne vide. Naprotiv. Deluje kao da što se više upinjemo oko dece, oni se ponašaju sve manje simpatično.

Rast se odvija u odmoru (rest), istakao je Gordon Nojfeld  na predavanju koje je održao u Beogradu. Kao što deca rastu kad spavaju, tako odrasli rastu kad se odmaraju. Svakom ljudskom biću je potrebno da odmor sledi posle napora, i to, ne samo fizički, već i mentalno.

„Ja stvarno ne znam gde udaram“ je česta izjava modernih vremena. Verujem da svako od nas, pogotovo zaposlene majke, imamo doživljaj da vreme prosto trči preko nas i da ga jurimo da ga stignemo. Toliko obaveza, a još uz to da sve bude savršeno – to je prosto nemoguće. Pa pošto je nemoguće, stalno imamo doživljaj nezavršenosti i krivice. U sve to neosetno uvlačimo i sopstvenu decu, i dobijamo beskonačnu smenu trčanja, postizanja, ogromnog truda i trošenja energije. Pri tom, osećamo  nesrazmerno mali osećaj zadovoljstva. I tako prolaze godine i prilike propuštene za uživanje u najvažnijim vrednostima – porodici, deci, partnerima, bezbrižnosti koja nastaje samo u intimnom okruženju. Nedavno smo imali prilike da osvestimo ovaj paradoks savremenog života.

Smenjivanje aktivnosti sa neaktivnostima je ključno za održavanja zdravlja. Šta to tačno znači u praktičnom životu? U šta se računa aktivnost, a šta se računa u odmaranje? I ko još ima vremena za odmaranje, kad ima toliko toga da se postigne?

Što je još važnije, šta znači kad je dete preokupirano čitavo vreme? Jer, to nije detetov izbor, nego izbor njegovih roditelja.

Od prvih dana života u vidnom polju bebe se stalno pojavljuju mobili uz kog je dete izloženo zvučnim, vizuelnim i motoričkim senzacijama. Čak i kada spava u kolicima, dete se se ne odmara. Njegova postelja u kom se nalazi se kreće po tržnom centru ili u automobilu, u nastojanju njegovih roditelja da iskoriste svaki trenutak da se popuni vreme i obave razni poslovi.

Naravno da je kontekst u kome žive porodice nametnut i retko svesno odabran. U većini slučajeva, roditelji se malo-po-malo upuštaju u vrtoglavi ritam života koji je daleko od onog za koji su po prirodi stvari predviđena ljudska bića.

Kada dete krene u školu, a vrlo često i pre toga, često je u situaciji da pohađa brojne vannastavne aktivnosti. Časovi engleskog, sportići, likovne aktivnosti, baletić, muzička škola ili gluma – njegov dan teče od ranih jutarnjih časova do večere u užurbanom ritmu postizanja tajminga, pakovanja opreme ili instrumenta. Pa još kad se približi kraj školske godine, deca više ne znaju šta im je važnije – jurišanje na željeni prosek u školi, završna priredba iz škole glume ili nastup na engleskom jeziku. Jer, roditelje treba uveriti da nisu uzalud plaćali vlasnicima raznoraznih škola.

Dosada je nepoželjna pojava koja je proterana iz života čoveka. A samo u dosadi, neaktivnosti i sanjarenju nastaje zadovoljstvo jednostavnim bivstvovanjem, a iz nje – ideje i produktivnost.

Može li dete da bira kako će organizovati svoje vreme i provesti svoje detinjstvo? Naravno da ne može. Ono nema mogućnost da sagleda sliku svog života u celini, u budućnosti još manje, niti ima priliku da primeti šta je za njega previše, prenaporno ili nepotrebno. To mogu njegovi roditelji.

Da šteta bude veća, vreme koje deca provode na raznoraznim časovima, je vreme koje je oduzeto od porodičnog života. Na kraju napornog dana, roditelji više nemaju snage za druženje sa decom, da saslušaju njihove doživljaje i utiske, niti da reflektuju njihova osećanja. Jednostavno, svega im je previše i spremni su samo za spavanje. Ili se žure da nastave sa večernjim aktivnostima – kuvanja obroka za sutradan, čišćenje stana ili pripremanje veša za pranje i peglanje rublja. I to mora neko da uradi. A tada deca imaju jedini trenutak da budu sa svojim roditeljima, te odlažu gašenje svetla koristeći razne izgovore. Roditelji su preumorni i to tumače manipulacijom. Preumorni su čak i da se sete da su njihova deca željna razmene sa njima, i da za to nemaju prilike tokom dana.

A prava konekcija ne može da se zakaže u određeno vreme i odrediti čas bliskosti. Nije moguće odglumiti niti lažirati bliskost i poverenje.

Prava bliskost među roditeljima i njihovom decom nastaje u vremenskim periodima kada ne postoji plan i obaveze, a naročito kada se ne ispreče ekrani. Tada počinje odmor, a prava konekcija nastaje kada se završe sve obaveze, kada se svi dobro odmore, napune stomake i kada se isključe svi uređaji.

Ako se tako nešto ikad desi.

Kada saberemo sve distraktore – one koji su neizbežni i oni koji to nisu, jasno je zašto je porodica oslabljena, roditelji i deca udaljeni i zašto se povećalo nepoverenje i nerazumevanje. Svi su preumorni čak i da primete šta se isprečilo između njih. Jer, treba sve postići. Tačno u taj prostor su uleteli telefoni i magnetski privlačan internet.

Čak i noć ne donosi odmor, jer je nervni sistem prenapet da bi dopustio telu da utone u dubok san.

Kada nastupe tinejdžerske godine, još je teže nadoknaditi propuštene duge periode diskonekcije, te nije ni čudo da vršnjaci preuzimaju ulogu porodice i da tinejdžeri imaju vršnjačku kulturu koja nije ni blizu (i ne treba ni da bude) zamena za nju. Roditelje još uvek nije moguće zameniti vršnjacima. Niti je to dobro, niti je moguće.

A kada se dobro zamislimo, mnoge stvari ipak možemo promeniti. Redukovanjem brojnih vannastavnih aktivnosti – i roditelja i dece, otvoriće se vreme koje je moguće iskoristiti za kreiranje, obnavljanje i učvršćivanje konekcije.

Šta čekamo? Šta nas sprečava da počnemo da menjamo našu svakodnevicu?

Bez obzira što nam se čini da je lakše biti zauzet, nego da imamo nepopunjeno vreme, to je samo privid.

A možemo i time da se pozabavimo. Jer, bliskost otvara mogućnost spoznaje sopstvenih emocija, koje nisu sve prijatne i koje bismo radije da izbegnemo. Nismo imali prilike da naučimo da treba da se razgovara o emocijama, a kamoli kako da se snalazimo sa njima.

Ipak, sve je moguće nadoknaditi i naučiti. Nikad nije kasno da odlučimo da promenimo svoj život i vratimo se na fabričko podešavanje. Da budem preciznija: da živimo jedni sa drugima sa dubokim razumevanjem i saosećajnošću.

Zato postoje brojne edukacije, grupe za podršku, internet platforme i literatura.

Samo je važno da nešto preduzmemo. Deci vreme svakako prolazi i ne treba propuštati prilike. Svaka prilika za zbližavanje je dobra, samo je bitno da se uoči. Možda je prilika kada dete pokušava da odloži spavanje? Ili kada tinejdžer uleti u sobu taman kada smo zadremali? (pročitajte tekst  Ponoćna ćaskanja). Jer, baš tada žure da nam saopšte užasno važne stvari iz njihovog života. Ili kada nešto radimo, a oni nas prekinu jer su stigli iz škole sa svežim utiscima o novoj nastavnici ili drugarici u razredu? Svaka prilika je dragocena. Zastanite i primetite. Ugledajte oči svog deteta i pokušajte da protumačite koju emociju zapažate: iznenađenje? Razočarenje? Strah? Ljutnja? Stid? Svaka je važna i svakoj treba pokloniti dostojnu pažnju, bez namere da se izbegne, skloni, ili zažmuri na nju.

To je najmanje što smo dužni da omogućimo svojoj deci. Da im se vratimo, otvorenog srca i naručja. Bez obzira koliko imaju godina. Oni to od nas očekuju.