Vi ste nam sad takoreći porodični prijatelj. Ne mogu Vam opistati koliko sam posle Vaše radionice mirnija. Sin (16 god) koji je bio prilično ćutljiv počeo je otvorenije da priča (Konekcija pre korekcije). Kroz priču saznajemo da je najbitinije društvo (škola je trenutno na nekom 4-5 mestu) Mi smo shvatili, a i on polako shvata da su ocene samo njegove. Pa zašto sam se ja u osnovnoj školi nervirala na svaku njegovu lošiju ocenu, kad sad i ne mogu da se setim koje su to ocene bile a često smo ga zbog njih grdili. Koliko samo grešaka tada pravili. Mlađa ćerka počinje da ulazi u tinejdž period i svakakve zahteve ima. Ranije bih joj rekla “Šta ti pada na pamet” a sad ipak malo dublje ulazim u priču o svakom zahtevu i na kraju se dogovorimo a ona je zadovoljna. Sa starijom ćerkom je još uvek ponekad burno ali se uvek setim sebe kako sam u tom periodu smatrala sebe odraslom. U principu manje je mojih burnih reakcija a onda i ona ne reaguje burno.

Vreme je brzo prošlo i svašta smo mogli da čujemo i od Vas i od drugih roditelja.

Moram priznati da mi je sad malo lakše jer mi se ugao gledanja na decu promenio. Nisam toliko više ljuta za njihove ocene. Nekad me uhvati da brinem, gledajući previše u budućnost ali onda shvatim da ni mi u njihovim godinama nismo mnogo gledali u budućnost.

Ona super fora, da su njihove sobe njihove prostorije i da tamo mi roditelji  ne ulazimo, je odlična. Pristaju da zajedničke prostorije održavaju urednim a za uzvrat da im ne komentarišemo njihove sobe.

U jednom trenutku je starija sestra koja deli sobu sa mlađom rekla mlađoj: „Stvarno je vreme da sredimo sobu!“ ja sam se oduševila.