Iskreno, svim roditeljima tinejdžera

Fotografija: sofatutor on Unsplash

 

„Mi smo potpuno izolovali mlade ljude od odraslih i time stvorili vršnjačku kulturu. Mi nismo na taj način samo stvorili ovaj period života; mi smo ga proglasili neizbežnim.“ Robert Epstein

I JA SAM RODITELJ

… dva (doskoro) tinejdžera. Kada sam počela da proučavam Pozitivnu disciplinu, baveći se ovom moćnom pedagogijom, pre svega profesionalno, mislila sam „Kako sve ovo nisam znala mnogo ranije? Ovo mora da je odgovor na moje dileme! Koliko sam samo vremena potrošila do sada, sa pogrešnim strategijama! Koliko li sam samo puta povredila bića koja najviše na svetu volim i za koje sam toliko odgovorna, kao što je svaki roditelj za svoju decu!

Kako to da ispravim? Ima li nade za nas?“

I bila sam nesrećna, ljuta na sebe, osećala sam užasnu grižu savesti. Osećala sam se tako loše da mi je danima bilo doslovce – muka.

A onda sam nabavila knjigu „Pozitivna disciplina za tinejdžere“, Jane Nelsen, autorke i osnivača Pozitivne discipline, koja na početku kaže:

“Jedna majka je postavila pitanje:

„Već sam napravila toliko grešaka! Nije li kasno?“

Džejnin odgovor me je potpuno ohrabrio:

Mnogi roditellji se pitaju da li je suviše kasno da se poprave oštećeni odnosi sa njihovim tinejdžerima –sinovima ili kćerima. Nikad nije kasno. Odnosi među roditeljima i decom mogu se popraviti i iznova izgraditi.”

Mislila sam da sam negde mnogo pogrešila. Promena se desila toliko brzo, da smo ostali bez teksta, bez daha! Naš mali maturant je otišao na proslavu mature kao dečak, a vratio se pred kraj leta kao neka sasvim druga osoba. Period tokom tog leta, jednostavno, ne pamtim: jedva da sam ga viđala. Vreme je provodio pretežno napolju. (Sada znam – to je upravo tipično za tinejdžere). A ja sam bila preplašena. Izgled, glas, terminologija, mimika, stav, da ne govorim o ponašanju. Naravno, i dalje lep, mio, zgodan, ali TOLIKO drugačiji, da je bilo teško povezati tog momčića sa mojim sinom s početka leta.

Ćerka na svoj način, kao devojčica – promena je nastupila malo drugačije, ali takođe veoma izazovno za nas kao roditelje. Promena ponašanja me je najviše pogodila.. A ja, mi…, naše reakcije na te promene! Ne-pri-hva-tlji-vo!

Da, pričali su mi , tačnije, skoro pretili ovom kontraverznom fazom (znate ono: faza, po faza, prođe detinjstvo..), ali ovo? Ovo je bilo nešto mnogo složenije nego što sam zamišljala..

Pokušala sam sa starim metodama – kontrola, pričanje, bla, bla, bla.. oduzimanje privilegija, opet kontrola, povišen ton, pretnje… Naopako – ne da nije bilo efekta, nego sam doživela njegovu reakciju kao prekid, totalno udaljavanje. Nije bilo teme na koju bismo razgovarali (a da se ne posvađamo)… Pa je konakt skoro sasvim prekinut. Živeti jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima.

Nisam tako zamišljala svoje roditeljstvo. Ne. Mislila sam da će moja ljubav biti toliko svemoćna, da ne možemo upasti u ovakve zamke. Ispostavilo se – ljubav jeste najvažnija, ali nikako dovoljna za, bar – dobro roditeljstvo (a ja sam sanjala o izuzetnom:( ).

Nedostajalo je duboko razumevanje ovih promena i još mnogo toga: nisam znala da oni to ne rade nama namerno, da nas povrede, ponize, iznerviraju. Nikako. Niti će ostati takvi „do kraja života“. Ne. To je, u stvari, prirodan tok razvoja, na koji mi, roditelji (ali i svi ostali koji su u kontaktu sa tinejdžerima) reagujemo neprikladno. U stvari, oni su se promenili, porasli, a mi se držimo starih obrazaca ponašanja, kao da odbijamo da se menjamo.

Da.

To je najveći problem. MI MORAMO DA SE MENJAMO, JER SU SE ONI PROMENILI. Izgleda je to najteže. Da se menjamo. I tako, iz dana u dan, reagujemo na njihove izazove na isti (pogrešan) način, a što je još čudnije, očekujemo da će to jednog dana imati efekta. Kako to možemo nazvati? Paradoks? …

A onda, okolina. Svi oko mene su mislili da treba još više zaoštriti.. Mnogo sam ih razmazila, kažu. Ne može to tako. Mora da se zna ko je dete, a ko roditelj. Ovo mi više zvuči kao „mora de se zna ko je gazda“. A baš to mi se nije sviđalo… Zar ne mogu odnosi među roditeljima i decom da budu obojeni uzajamnim poštovanjem, poverenjem, odgovornošću? A ne argumentima „Ja sam odrasla i zato znam bolje. I moraš da me slušaš.“ Slušati? Biti poslušan? Pa, ni to mi se nije sviđalo. Pritisci drugih, prebacivanja, Pitanja koja sam sama sebi postavljala: „Gde sam pogrešila? Zar je moguće da sam sve ove godine toliko grešila kao roditelj?“ su me stalno mučila.

Zaoštriti? Probala, naravno. Ah, odbilo se i vratilo kao bumerang.

Počela sam da shvatam da nije stvar u DETETU, nego u MENI!

Shvatila sam da nešto ozbiljno moram da menjam. Tačnije, da menjam – sebe. I pri tom da se ne osvrćem na procenu drugih. Bar ne svih. Samo nekih. Počela sam da U Č I M – Č I T A M – P R I Č A M sa onima koji misle malo drugačije. Tačnije – mnogo drugačije.

Da. Moram da pređem sa pilotskog na kopilotsko mesto. Ali, kako?

Dete više nije dete. A nije ni odrastao čovek. Svejedno, promene kod mojih tinejdžera koje su nastupile kao prirodan tok razvoja, morala sam da pratim sopstvenim promenama. Za početak, mnogo dubljim razumevanjem nove situacije, njihovih ponašanja, terminologije (a tek to!?).

Moji odgovori na njihove promene treba da budu adekvatniji. Više uvažavanja. Mnogo više prihvatanja novih pogleda. A, naravno, i postavljanja jasnih granica.. (ali, kako da ih postavim? Mnogo toga je nedostajalo).

I POČELE SU PROMENE…

Promene mene. Jer sam učila.

Broj jedan: Shvatila sam da oni to meni ne rade namerno. U stvari, ne rade meni uopšte.

Broj dva: Rade, jer su u procesu individuacije, integracije, mijelinacije, ”orezivanja”, nemogućnosti samokontrole zbog posebnog načina funkcionisanja hormona smirenja/uznemirenja. Oni su potpuno zdrava, normalna deca. Pa to je dobra vest!

Broj tri : To što su sad takvi, ne znači da će ostati takvi zauvek. I ja moram to stalno da imam na umu. I da ostanem „siguran vođa“ mojoj deci. Ali, vrlo diskretno, strpljivo. Sabrano, smireno.

To je problem – kako kad se stalno bojim? Strah zbog svega i svačega. Od svega i svačega. Kako ostati smiren, kad mi srce preskače? Ne mogu jasno da mislim! Prema tome, moram ozbiljno menjati strategiju.

Sa prvim mojim promenama, promena se desila momentalno! Prvo: moja samokontrola u situacijama kada sama sebi (!) ili mi oni pritiskaju moje dugmiće. Drugo: strah – strah – strah – da će se nešto desiti ili da će moje dete postati loš čovek, da neće uspeti, da neće završiti ni školu… morala sam da taj strah nekako obuzdam. Bar da kontrolišem taj strah, da me ne obuzme i ne upravlja mojim ponašanjem.

Uspela sam. Svaki dan, ujutro, u podne i uveče sam sebe terala da sve gledam drugačije. Da mislim „Mora sve biti dobro. Mora. Ja sam dobra. Moj muž je dobar. Ne mogu oni biti toliko drugačiji…“ I tako je i bilo.

Uključila sam i humor.

I nekad sam glumila, trudila se da okrenem na šalu, iako mi često nije bilo do šale. Ali, polako sam počela i da verujem u to, da shvatam da nije sve tako tragično kako na prvi pogled izgleda. Shvatila sam da mom strahu doprinosi moja mašta, koja dodaje onome što vidim sasvim drugo značenje. Naravno, negativno. Znači, „očistiti“ događaje od mojih crnih slutnji..

Bilo je puno, puno posla.

I bilo je teško. Malo njih je razumelo šta tačno radim. Bila sam usamljena. Teško mi je bilo.

Ali, rezultati su tu, nema sumnje. Vide ih svi, pa i mi, roditelji. Bravo! Slavimo svaki, i najmanji uspeh!

Hrabro i pozitivno!

I želim i drugim roditeljima da im bude lepo sa njihovom decom. Da oni izrastu u pravedne i nezavisne, odgovorne ljude koji misle svojom glavom. Koji sve preispituju. Koji ne priznaju neprikosnovene autoritete. Koji preuzimaju odgovornost za svoje odluke. Kakve god bile posledice. I tako, učim i danas i stalno. Ne samo o tinejdžerima, već o ljudima. U stvari, o sebi.

ŠTA SAM KORISTILA? – Alatke Pozitivne discipline!

PUŠTANJE – prvo: napustiti strah, uzeti veru u uspeh kao vodič, a ne strah. A onda, pustiti njega, kad god je moguće. Da sam donosi odluke. I da preuzme odgovornost za njih. Ne popravljati, ne spašavati!

REFLEKSIVNO SLUŠANJE – pa, morala sam da naučim da slušam istinski. A onda i da uvažavam njegove stavove. Istovremeno, da izrazim svoje. I onda – granice.

POSEBNO VREME – vreme koje se pojavi kao prilika, spontano. Za početak.

KONEKCIJA – svaku priliku za konekciju obavezno iskoristiti.

KONEKCIJA PRE KOREKCIJE – naravno da moramo da reagujemo kad dođe do problema. Ali, bez prethodnog povezivanja, korekcija nema efekta. Šta više, ona dovodi do dubljih i dužih prekida.

DOKOLIČARENJE (sad se to zove „blejanje“) – ĆUTI I SLUŠAJ. Prvo ĆUTI. Pa onda SLUŠAJ. I ne pričaj previše. Tek, tek. Malo. Dodaj ponekad. Najviše svojih iskustava, nikako „pouke“.

PRIZNANJE GREŠKI: pričanje o sopstvenim iskustvima iz perioda puberteta je neverovatno moćno. A imamo ih svi, zar ne?

IZVINJENJE ZA GREŠKE (STARE I AKTUELNE): zar je sramota priznati da grešimo? Zar ne greše i oni? Divna prilika za još intimnije povezivanje!

„JA GOVOR“ – EMOCIONALNA ISKRENOST: govorila sam kako se osećam. Iskreno. Često.

ZNATIŽELJNA PITANJA: Smireno, bez ironije ili prebacivanja, umesto naređenja, koristiti pitanja „Šta“ i „Kako“. I čekati odgovor ili, još bolje, akciju.

OHRABRENJA – celokupna komunikacija treba da odiše ohrabrivanjem!

Ukratko, Pozitivna disciplina je spasla moje odnose sa mojom decom, pomogla mi da bolje razumem sebe i decu, navela me da mnogo učim i savladam nove veštine, koje sam ugradila u edukacije za roditelje tinedjžera. Život može da bude lep!

Autor: Dijana Radojković, roditelj (bivših) tinejdžera

Pedagog, međunarodno sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline (CDPE)