Šta je važnije – blistavi prizori u e-dnevniku ili srećno dete?
Šta je važnije – blistavi prizori u e-dnevniku ili srećno dete?
Pohađala sam radionice (Pozitivne discipline) i kada je naš sin bio mlađi, i svaki put je bilo korisno. Sada, u tinejdžerskom dobu, naš odnos je postao napet – kod sebe sam uočila potrebu da ga kontrolišem, a na početku srednje škole sam mu i nesvesno usadila prevelika očekivanja. Njegova motivacija je opadala, a moja nervoza rasla.
Preokret je nastupio kada sam shvatila da se plaši moje reakcije na lošu ocenu. Tada sam se zapitala šta mi je važnije – blistavi prizori u e-dnevniku ili smireno, srećno dete koje ima poverenja u naš odnos?
Boravak na Treningu “Ohrabrenja” podsetio me je upravo na to – da treba da mu predamo odgovornost za njegove obaveze, da osluškujemo njegova osećanja i da kontrolu pošaljemo u istoriju.
Narednih nekoliko meseci samo su potvrdili ispravnost ovog pristupa. Motivacija se vratila, ocene su odlične, a on veseo, aktivan i društven. Sada on gleda dnevnik, ja sam se te obaveze rešila! 🙂
Atmosfera u porodici se takođe popravila, jer, neopterećen našim pritiskom, ima želju da provodi više vremena sa nama. Naravno, kad hoće i koliko hoće, jer ipak je društvo primarno, a spoljni svet primamljiv.
I ja sam ranije, kao i druge mame na Treningu, imala fazu neprestane kontrole svog sina: prelistavanje e-dnevnika, praćenje lokacije, krišom čitanje četova u telefonu. Tek kada sam se stavila u njegove cipele, shvatila sam koliko je užasna ta neprestana kontrola. Kada se samoj sebi nisam dopadala kao roditelj, setih se treninga. I vratih na pravi put. Zahvalna sam na svakom momentu na radionicama i posle njih, ovde na grupi za podršku. Moj sin mi je neki dan rekao da mora da zagreje stolicu,, jer želi 5 iz mate. Tražio je privatne časove i sad uči. Meni je to dovoljno, dobio 5 ili ne. Sad shvatam da su ocene nebitne, nego naš otvoren odnos.
Njegovo ponašanje je sada neverovatno zrelo. Nema onog bunta, durenja, stava “ja sam najpametniji”. Nudi se da pomogne, popravio mi tašnicu koja se pokidala, ja sam oduševljena! To jesu obične svakodnevne stvari, ali nama mnogo govore o konekciji i spremnosti na saradnju. Biramo svoje bitke sa decom je teorija broj jedan u ovom dobu: ne kačimo se oko gluposti, ali naš S. zato rado pristane da pomogne ono što smatramo da je bitno.
Napetost je sasvim nestala iz naših odnosa. S. je pozitivan, vedar, motivisan da uči, opušten. I ja sam se promenila. To vidim u komunikaciji ne samo sa njim, već i sa koleginicom koju mnogo volim i čiji sin je njegov drug iz razreda. Ona se zgražava, a ja se radujem što su snalažljivi i što su našli svoju meru ambicije i rada.
Naučila sam da više pratim osećanja deteta, umesto njegovog ponašanja. Shvatila sam da iza svakog lošeg ponašanja stoji neka emocija, koju se trudim da prepoznam i reagujem u skladu sa njom.
Promenila se klima, sve je mnogo vedrije i niko ne oseća pritisak. On je daleko opušteniji, sam preuzima svoje obaveze i obavlja ih savesno.
Promenila se klima, sve je mnogo vedrije i niko ne oseća pritisak. On je daleko opušteniji, sam preuzima svoje obaveze i obavlja ih savesno.
Ja sam shvatila da je bolje da ne pitam ni kako je bilo u školi, od tog pitanja se odmah iznervira, a odgovori su jednosložni. Umesto toga pitam kako je, a onda obično istrese pred nas ceo paket priča i planova.
I još nešto – mislim da je za sve idealno što prvi put nije skroz odličan.
Lepo je i sebe i nas odvikao od očekivanja savršenstva i eventualnog pritiska kada krene nova školska godina.
A ovo je, u kombinaciji sa njegovim manirima, ponašanjem i sporstskim životom više nego idealno.
Lepo je i sebe i nas odvikao od očekivanja savršenstva i eventualnog pritiska kada krene nova školska godina.
A ovo je, u kombinaciji sa njegovim manirima, ponašanjem i sporstskim životom više nego idealno.
Najvažnije je da naša deca uvek mogu da se oslone na nas.
I kada je dobro, a bogami i loše.
Mi, roditelji se mirimo sa tim da nam gnezdo polako postaje prazno, ali smo ujedno i ponosni jer su nam ptići samostalni, neustrašivi i srećni.
V.