(Po)noćna ćaskanja

Fotografija: Jack Moreh from Freerange Stock

Leto je moje omiljeno godišnje doba. Oduvek. Mislim, i kad sam bila dete i kad sam bila devojka, a i sad. Hoću da kažem, u različitima periodima, iz različitih razloga, ali omiljeno mi je leto. Jedino što mi je uvek smetalo – to su sićušna stvorenjca koja mi remete san. Skoro svake noći, svakog leta, i obično – tačno u 3h – počinje bitka. Oni se bore za kap moje krvi, a ja za nepreknut miran san.

Mrtva trka.

Probudi me svrab i pomisao „Evo ih, opet! Mora da je 3h!“ I tako, iz godine u godinu.

A nisam ni slutila da ću se buditi noću i iz drugih razloga, onih slatkih. Onda, kada sam postala majka. Kada su bili sasvim male bebe, buđenje je postalo svakonoćna pojava, isprva zbog dojenja, pa zbog grčeva, zubića. Kad su malo porasli, tu su bile temperature, kašalj, pa ružni snovi… ređali su se razlozi i mislila sam da ću, kad još malo porastu, moći da se konačno odmorim višečasovnim, krepkim snom. Ali, avaj..Shvatila sam, ok, dobro. Roditelj je uloga za ceo život. Pomirila sam se s tim da je ovo manje simpatičan deo. U stvari, počela sam, paradoksalno –da uživam i u noćnim trenucima roditeljevanja. Kako kažu „Ako ne možeš protiv njega – pridruži mu se.“

Kada na scenu stupe tinejdžerske godine, i deca počnu da izlaze, mnogi roditelji brinu za decu, i ne spavaju dok se deca ne pojave. Vreme se pomera na sve kasnije sate, dok ne postane apsurdno čekati. Često, umorni, nenaspavani i preplavljeni brigom, dočekaju decu grdnjom, pretnjama zabrane izlazaka, pa na spavanje svi odu ljuti i nezadovoljni.

Ne kažem da je dobro to što deca izlaze kasno i vraćaju se rano. Naravno da bih volela da nije tako i da se život odvija danju, a ne noću (ja sam „dnevni“ tip, volim da spavam noću i ustajem rano), ali kad ne ide – ne ide. A deca koja postaju tinejdžeri, iako to ne izgleda tako, i dalje imaju potrebu da budu sa svojim roditeljima, da čuju njihovo mišljenje i dobiju ohrabrenja. A, kad to da se desi, kad preko dana svi žure, idu u školu, na vannastavne aktivnosti, roditelji rade, distrakcije na sve strane.

Noć ima i svojih prednosti. Tišina, mir i mrak donosi atmosferu poverljivosti, bliskosti i nekih „tajnih veza“. Tiho, prigušenim glasom možemo čuti mnogo stvari koje ne bismo čuli po danu. Lako se desi da, onda, tako oslobođeni stega, ispričamo neke stvari kojih se ne bismo setili, ili usudili, neke davne poluzaboravljene događaje koji nas mogu katapultirati direktno u naše tinejdžerske godine, kada smo treperili od iščekivanja, žudeli za avanturama i krili tajne od roditelja, plašeći se osude ili kazne.. A bili smo samo ono što nam je prirodno dato – mladi ljudi u iščekivanju zrelosti, misleći da će nam ona doneti slobodu i da je ona uslov da dišemo i postojimo, takvi kakvi jesmo.

Te tople letnje noći sam se probudila u 3h, kao i toliko puta ranije. Sećate se – zbog komaraca 🙂 Ovog puta, čula sam svoju ćerku, ne zato što sam strahovala i što je kasno. Ne zato. Htela sam da je pozdravim i saslušam najnovije vesti iz njenog života – sveže i iz prve ruke. Nije mi teško ni strano da ustanem kada čujem korake u zoru, otvaranje vrata sobe preko puta moje, prekidač lampe..
Moje dete mi se obradovalo, pomalo strepeći da se ne ljutim, a odmah potom uzdahnuvši od olakšanja kada je videla pospan osmeh i dobrodošlicu usred noći. Odmah počinje priča o tome gde je bila i šta je radila, ko je šta rekao i čemu se začudila. Na njenom krevetu, ispričale su se divne, ponekad bolne, ali iskrene priče koje ne bih čula u drugim okolnostima. Otkrivam neke delove njenog bića o kojima sam sanjala otkako sam je rodila i koji nastaju tu, preda mnom, ostavljajući me bez daha.

Preplavljena ganutošću i ponosom, odlazim da nastavim sanjanje, srećna i ispunjena. Nekad davno nisam znala, a sada znam, da mi je ukazana čast i privilegija što sam roditelj.

Ps. Malo je drugačije biti majka sina tinejdžera, ali ne manje divno. Samo drugačije. Sa mnogo manje reči, a više postupaka, posrednih signala ljubavi i bliskosti. Sitnica koje život znače.

Zato, ako se neko pita kako da ostvari dobru konekciju sa svojim tinejdžerom, ovo je jedan od načina. Biti prisutan kada to ne očekuju od nas (a čeznu svaki dan!) je jedan od načina. U ovakvim dragocenim trenucima, punimo njihove i svoje „baterije“ povezanosti i investiramo u odnose pune poverenja da bismo uspeli da se izborimo u onim manje prijatnim trenucima izazova.

Dijana Radojković, pedagog, međunarodno sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline