Tinejdžeri i roditelji – moraju li biti protivnici?

Photo by leah hetteberg on Unsplash

Tinejdžersko doba godinama izaziva pažnju i dileme. Dete se vrlo brzo, takoreći preko noći, menja, kako u fizičkom izgledu, tako i u ponašanju i promenljivom raspoloženju. Ove promene roditelji i nastavnici često doživljavaju lično i imaju poteškoća kako da se prema tome postave. U stvari, teško im je da promene svoje ponašanje prema deci. Odrasli su ti koji bi trebalo da prate promene kod dece, jer deca, jednostavno, nemaju takvu perspektivu. Oni se nalaze u osetljivom periodu formiranja identiteta. Sledeće činjenice objašnjavaju njihovo ponašanje:

Mozak se razvija tokom čitavog života, a ne samo u detinjstvu.

Kada uporedimo početak puberteta sa vremenom od pre 150 godina, može se primetiti da je tada pubertet počinjao tek sa 15-16 godina, a završavao se sa ekonomskim osamostaljivanjem – sa 18 godina. Danas možemo tvrditi da pubertet počinje mnogo ranije – već sa 11 – 12 godina, a ekonomska samostalnost se pomerila na 30. godine. Ovde se desila prava kulturna evolucija, a ne genetička.

Mozak tinejdžera je mnogo osetljiviji nego što se to ranije znalo. On doživljava organske, fiziološke i strukturne promene koje su toliko brze i velike, kao ni u jednom drugom periodu života čoveka. Ova činjenica mnogo objašnjava – ponašanje tinejdžera je u potpunom skladu sa revolucijom koju doživljava njegov mozak i celokupan organizam. I njegovo ponašanje često liči na revoluciju!

• Još nije završen razvoj neokorteksa, što uslovljava otežano donošenje ispravnih odluka.
• Karakteristično je da su tinejdžeri hiperosetljivi, jer je u toku mijelinacija – sazrevanje zaštitnog omotača nervnih ćelija.
• U toku je tzv. proces orezivanja – odbacivanja neupotrebljavanih funkcija: za vreme puberteta broj neurona manje upotrebljavanih funkcija sa 1500 padne na 750, zatim i na 500, dok raste broj neurona onih funkcija koje se najčešće i najviše koriste.
• Veze među neuronima su još uvek u procesu, a to uslovljava težu kontrolu impulsa u emocionalno napetim situacijama.
• Hipofiza pojačano proizvodi hormone koji deluju na limbički sistem (centar za podržavanje emocija).
• THP hormon (tetrahidroprogesteron) koji telo proizvodi kao reakciju na stres, odrasle osobe smiruje, ali tinejdžere dodatno uznemirava. Zbog toga su oni skloni anksioznosti i posttraumatskom stresnom poremećaju. Zato škole treba da budu osetljive na vršnjačko nasilje i da ga rešavaju primenom humanih postupaka – učenjem socijalnih veština i rešavanja konflikata na socijalno prihvatljiv način.
• Tinejdžerski mozak je veoma osetljiv na lučenje dopamina. Nove stvari i situacije uzbuđuju tinejdžere i izazivaju uživanje. Tinejdžeri se upuštaju u opasnost, jer ih opasne situacije privlače zbog zadovoljstva, koje tom prilikom osećaju, više nego što ih odbija sama opasnost!

Tinejdžerima su odrasli neophodni, ali ne na način kao do tog uzrasta.

Sa pilotskog na kopilotsko mesto!

Odnos odraslih prema tinejdžerima trebalo bi da se menja – tako da odrasli ostanu sigurne vođe, ali da pređu „s pilotskog na kopilotsko mesto“. Kako? Pozitivna disciplina ima veoma uspešne principe i metode rada sa tinejdžerima i njihovim roditeljima, koje uvažavaju ove naučne činjenice, savremene životne uslove, i obuhvataju savladavanje novih roditeljskih veština.

Na edukativnim programima za roditelje, tokom praktičnih iskustvenih vežbi, učesnici imaju prilike da nauče i uvežbaju potpuno nov način komunikacije sa svojim tinejdžerima. Primena novog stila vaspitanja zahteva mnogo promena u stavovima i ponašanju pojedinca. Promene se odnose na ustaljene obrasce vaspitanja koji se stiču tokom detinjstva i, kasnije, školovanja. Vaspitači, nastavnici i roditelji su vaspitavani i obrazovani na jedan način, a primena novog stila vaspitanja obuhvata sasvim drugi obrazac. Promena nije jednostavna, jer zahteva ulaganje energije, učenja i uvežbavanja.

Pitanje je da li trošiti energiju primenjujući tradicionalne metode, koje su se pokazale kao neefikasne na “duge staze” ili potruditi se da istu količinu energije iskoristiti za promene. I pri tome, unaprediti svoje roditeljske veštine, očuvati dobre odnose sa decom i uživati u zajedničkom porodičnom životu. I, ne manje važno, pružiti svojim tinejdžerima primer za njihovo buduće roditeljstvo.

Autor: Dijana Radojković, pedagog, međunarodno sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline