Ohrabriti tinejdžera znači: Biti tamo kad nije lako

Fotografija: Maria Lysenko on Unsplash

 

Naša ljubav prema deci treba da je nešto na čega ona mogu uvek računati, neko ko će uvek biti tu, čak i kada su u nevolji i kada radije ne biste bili tamo.

Biti tamo dok se udobno odmaraju u našem naručju, smeše nam se po prvi put, je lako; biti tamo kada im izbijaju zubići ili imaju grčeve u stomaku, ili plaču po čitavu noć – nije. Biti tamo kada uče da voze bicikl na dva točka je lako;

Biti tamo kada slupaju porodična kola – nije.

Biti tamo kada izvode predstavu u vrtiću je lako;

biti tamo kada nas pozovu iz policijske stanice – nije.

Barbara Coloroso

“Ono što sam primetila, posle radionice, je da ne slušam dovoljno svoju ćerku. Smatrala sam da je ono što ja imam da kažem bitnije od onog što ona ima. To su uglavnom bili zahtevi: okupaj se, sredi sobu, treba da ideš u školu… ili podsećanja: treba da se probudiš tada i tada…da uradiš to i to…Sad vežbam da usporim i prvo čujem šta mi kaže, koristeći refleksivno slušanje, postavljanje pitanja, suzdržavajući se od pridikovanja…

Sama je uradila ono što sam joj ranije mnogo puta ponovila i nisam joj govorila – eto vidiš, to sam ti i ja pričala, već sam uživala u tome što je sama došla do toga…

Imamo još puno izazova ( škola i odlazak kod zubara najveći), ali verujem da ćemo uz strpljenje i praktikovanje novih saznanja jedno po jedno prevazilaziti…”

Majka 16-godišnje tinejdžerke

U pustinji, kada nema dovoljno vode, ni hrane, kaktus je pomogao mnogima, pružajući im šansu da prežive, koristeći hranljivu tečnost. Samo je trebalo izbeći bodlje .

Ovo me je podsetilo na neke osobine tinejdžera: na prvi pogled deluju nepristupačno, namrgođeno, ali, kada malo bolje pogledamo (ono što se očima ne vidi), možemo otkriti tananu dušu, osetljivu, ranjivu i nesigurnu, željnu ohrabrenja i podrške . Možda da “stavimo rukavice”, zažmurimo, duboko udahnemo i kažemo im (ili pokažemo postupkom) reči OHRABRENJA..?

Programi koji se realizuju u Edukativnom centru Pozitivna disciplina, ili online, zasnivaju se na principima Pozitivne discipline, koja ima utemeljenje u psihologiji Alfreda Adlera, Rudolfa Drajkursa, a kreator današnjeg, savremenog programa Pozitivne discipline je Džejn Nelsen. Ovaj pravac u teoriji koji postoji u svakodnevnom životu mnogih porodica širom sveta je zasnovan na vaspitavanju dece bez korišćenja kazne ni nagrade.

On se zasniva, između ostalog, na saznanju (koje ima naučno utemeljenje) da se deca ponašaju prihvatljivo, ukoliko imaju osećaj da pripadaju i da je prepoznata njihova značajnost. Ili, obrnuto, Džejn Nelsen je opisala ovu misao na sledeći način:

“Odakle, stvarno, odraslima tako suluda ideja da će se deca ponašati dobro, ako se pre toga osećaju loše?!”

Međutim, to ne znači permisivno vaspitanje (bez granica i smernica). Ovo je pristup koji znači, sa jedne strane razumevanje deteta, njegovih individualnih i uzrasnih specifičnosti, i, sa druge, uzima u obzir ograničenja konkretne situacije, zbog kojih su nepohodne jasne granice. Jednom rečju, to je odnos prema deci koji je istovremeno i blag I odlučan. U skladu sa principima Pozitivne discipline – deca se ponašaju dobro – kada se osećaju dobro. Tada osećaju da pripadaju i da je prepoznata njihova značajnost.

Međutim, kada se radi o tinejdžerima, to nije nimalo lako primeniti. Na prvi pogled, oni su često namrgođeni i neraspoloženi za komunikaciju ili saradnju sa roditeljima, i stoga deluju nepristupačno. Roditelji vrlo često misle: “on to meni poručuje da smo im nepotrebni, da ga “smaram”, te odustaju od pokušaja da uspostave konekciju. Međutim, roditelji su tinejdžerima potrebni, ali na drugačiji način nego do tog perioda.

Ohrabrenja predstavljaju jedan od veoma uspešnih načina da roditelj uspostavi konekciju sa tinejdžerom, da mu pošalje poruku “Volim te, bez obzira na sve” i “Uvek sam tu za tebe”. Kada oseti da ga roditelj ohrabruje, tinejdžer oseti da pripada svojoj porodici i da je prepoznata njegova značajnost. Privlačna moć uticaja vršnjaka je neminovna u pubertetu, ali nema toliki značaj u porodicama u kojima je očuvana bliskost i poverenje. Nasuprot tome, tinejdžeri se osećaju neprihvaćeno kada su izloženi čestim kritikama i prebacivanjima svojih roditelja. Prirodno, tinejdžer se okreće spoljašnjem svetu – vršnjacima, koji imaju sličnu situaciju, što nije povoljno za dalji razvoj mladih ljudi. Vršnjaci ne mogu da zamene roditelje – oni su okruženje u kojima tinejdžeri uče socijalne veštine, ali uz kontinuiranu podršku roditelja i drugih važnih odraslih.

Roditelji se često pitaju: zašto im je toliko važno šta misle drugari, zašto moraju da se ponašaju kao drugi, oblače kao drugi, imaju iste telefone i slično. Tinejdžeri intiuitivno imaju potrebu da budu deo vršnjačke zajednice, i to pokazuju na očigledan način. Međutim, istovremeno, pripadanje vršnjačkoj zajednici često nosi sa sobom konfliktne i rizične situacije, kada ima je neophodna podrška, savet i ohrabrenja roditelja.

Tinejdžerima su potrebna ohrabrenja, kao što je biljkama potrebna voda. Teškoća je u tome, što se roditelji boje da neće ispuniti svoj roditeljski zadatak, ukoliko ih ne kontrolišu, savetuju, pridikuju. Dešava se i da roditelji, želeći najbolje, svojim postupcima obeshrabruju decu. Tada rade umesto njih, popravljaju njihove greške, spašavaju ih i slično. Na radionicama programa “Kako preživeti burne godine”, roditeljima se pruža prilika da usvoje veštine čijom primenom istovremeno ohrabruju svoje dete, i – postavljaju granice.

Ukratko, koristeći rečenice Ohrabrenja, uspostavićete i učvrstiti poverenje kod svog deteta, ostvariti veću bliskost i dvosmernu komunikaciju.

Ohrabrenja pomažu deci da razviju hrabrost – hrabrost da rastu i razviju se u ljude koji žele da budu sposobni, rezilijetni, da uživaju u životu, da budu srećni članovi koji doprinose drušvu; da se razviju u ljude koji imaju hrabrosti da budu nesavršeni, da se osećaju slobodno da prave greške i uče iz njih.

Učesnici programa, između ostalog, mogu da nauče kako da izbegnu zamke obeshrabrenja – spašavanje, popravljanje grešaka, laganje u ime tinejdžera i sl., te da ih zamene ohrabrenjima. Iskustvenim vežbama “Zamenimo obeshrabrenja ohrabrenjima” I “4 načina ohrabrenja tinejdžera ili kako da podstaknemo samopouzdanje tinejdžera” – učesnici uvežbavaju rečenice ohrabrenja kojima se izražava zahvalnost, naglašava trud i postignuća, podsticanje samostalnog rešavanja problema, pokazivanje vere u sposobnosti tinejdžera i iskazivanje emocionalne podrške.

Kada roditelji nauče da ne treba da kontrolišu svoju decu, jer im se na taj način uskraćuje mogućnost razvijanja odgovornosti, već umesto toga počnu da ih ohrabruju – komunikacijom, postupcima, a ponekad i uzdržavanjem od komentara ili postupaka, tada će tinejdžeri cvetati najlepšim cvetom, kakav imaju baš kaktusi.

Ponekad je dovoljno reći:

“Važniji si mi od ocena, škole, postignuća, – važniji si mi od svega!”,

“Volim te, bez obzira na sve.”, ili

“Tu sam za tebe, uvek i u svakoj situaciji. Ne postoji stvar koja me može sprečiti da budem na tvojoj strani.”

“Volim te.”

 

Autor: Dijana Radojković, pedagog, međunarodno sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline