Pita li neko kako je nama kada dete kreće u vrtić?

Fotografija: RACOOL from Freerange Stock

Najjače osećanje iz perioda kada je moje dete trebalo da krene u vrtić je bilo osećanje krivice, zabrinutost, osećaj da nisam dobra majka. A uz sve to, tada mi je bilo neprijatno da o tome pričam. Kao da će mi biti još gore ako o ovome glasno govorim (a sada znam da je upavo suprotno). Ove trenutke sam iskusila veoma davno, kada smo pokušali da uključimo naše dete u vrtić. Kažem – pokušali – jer nam nije uspelo prve godine. Odustali smo, jer smo shvatili da je u tadašnjim okolnostima ipak bilo bolje neko drugo rešenje, a ne vrtić. Naravno, nema druge – baka servis, a ja sam se osećala neuspešno kao roditelj. Kad malo bolje razmislim, ni ja ni on nismo bili spremni. Hoću da kažem, nisam bila svesna da sam JA bila nespremna. Za mene, to je tada bio neočekujući poraz u roditeljstvu. Sada to vidim sasvim drugačije.

Iako je bilo davno, svega se vrlo jasno sećam. Snažne emocije se dugo pamte. I ne želim da zaboravim, iako je bolno. Želim da pamtim, kako bih mogla pomoći drugim roditeljima i njihovim mališanima da lakše prebrode ova iskušenja. I više od toga – da ih iskoriste da se još čvršće povežu, da se ujedine u iskustvu razdvajanja. Ma koliko ovo zvučalo čudno, to je moguće. Uz malo pripreme i dosta strpljenja.

Bez obzira na pažljjive pripreme i dobru organizaciju, roditelje često iznenade izmešana osećanja koja prate polazak deteta u vrtić i prilagođavanje koje im je potrebno za ovaj važan životni trenutak. Da, dobro ste pročitali. Osećanja preplave roditelje, ne samo decu. Neočekivane suze pri rastanku sa detetom su zbunjujuće, kako za dete, vaspitača tako i za roditelja. Mnogi se stide i skrivaju ova snažna osećanja, nerado ih poveravaju drugima. Tako, naravno, ne mogu da znaju da je ovo česta i prirodna pojava, te se osećaju usamljeno i ispunjava ih osećaj krivice. Neke roditelje uznemiri talas emocija kada njihovo dete pokaže (vrlo normalnu) želju da budu kod kuće umesto u vrtiću, ili, pri ponovnom susretu sa detetom, ono trči, skriva se od njega ili čak plače. Tu su i druge borbe: usklađivanje posla sa porodičnim životom, naročito u danima kada je dete bolesno, a roditelj ima važan poslovni sastanak. Možete zamisliti tu sliku. Polazak deteta u vrtić zahteva izvesno vreme prilagođavanja, ne samo deteta, već i roditelja, jer zahteva kreiranje novih rutina i drugačiju porodičnu organizaciju.

Šta možete da učinite:

• Prepoznajte svoje emocije.

Kada se odvajamo od naše male dece, biološki procesi aktiviraju stresne reakcije. Mi smo biološki predodređeni da zaštitimo i brinemo se za našu ranjivu decu. Mnogi od nas se ne susreću sa svakodnevnim borbama preživljavanja, ali instikti koji služe zaštiti naših potomaka se ipak pokrenu u situacijama odvajanja. To ne znači da treba da ignorišemo ova osećanja, ali njihovo osvešćivanje je svakako od pomoći. Popričajte sa suprugom, prijateljem, ili svojim roditeljima o tome. Videćete da niste jedini.

• Informišite se o dečijem vrtiću, upoznajte vaspitače i pružite im priliku da oni upoznaju vas. Dragoceno je kada dovedete dete u vrtić sa prethodnim poznavanjem osoblja, prostora, mnogih detalja koji će i vama i detetu pomoću da što pre steknete poverenje u novo okruženje. Vrtić može da bude podsticajno iskustvo za vaše dete. Dobro je saznati detalje o programu, ritmu dana, ritualima, pravilima, kako biste se uskladili i prilagodili vi, a time pomogli detetu da prihvati novine. Vi ste prvi u prihvatanju promena, dete će spontano slediti vaš primer.
• Razmenite informacije sa budućim vaspitačem o navikama koje vaše dete ima vezano za rutine – higijenske navike (noša, pelene), cucla, omiljena igračka ili ćebence, uspavljivanje, buđenje, ishrana. Dete će brzo prepoznati da je na bezbednom i prijateljskom mestu, ukoliko uvidi da vaspitač tačno zna šta mu je potrebno i na koji način da mu to pruži.

Autor: Dijana Radojković, pedagog, međunarodno sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline