Ne znam da li je još neko povezao činjenice… Tinejdžeri pate kada osećaju da nisu prihvaćeni i prepoznati. Osećaju da su odvojeni od drugih, da su usamljeni kao panj na livadi. Zašto? Zbog nastojanja drugih da ih načine drugačijim nego …
Prva samostalna putovanja su izazov za tinejdžere i roditelje. Roditeljima je izazovno da prihvate i dočekaju ove korake sa dobrodošlicom i radošću. Za tinejžere, to su nezaboravna uzbuđenja i prvi osećaj prave nezavisnosti. Pred roditeljima je da donesu odluku: da li će odobriti da dete ide bez njih na putovanje. Ili – neće, što je takođe ok. Najvažnije je da odluku o načinu osamostaljivanja tinejdžera donesu zajedno – roditelji – i deca.
Vrelo leto kreira posebno raspoloženje – tačnije rečeno stanje. Nekako sve je opuštenije, usporava se dnevni ritam, na red dolaze teme za koje se obično nema vremena, a iskreno – veoma su važne.
Tinejdžersko doba godinama izaziva pažnju i dileme. Dete se vrlo brzo, takoreći preko noći, menja, kako u fizičkom izgledu, tako i u ponašanju i promenljivom raspoloženju. Ove promene roditelji i nastavnici često doživljavaju lično i imaju poteškoća kako da se prema tome postave. U stvari, teško im je da promene svoje ponašanje prema deci. Odrasli su ti koji bi trebalo da prate promene kod dece, jer deca, jednostavno, nemaju takvu perspektivu. Oni se nalaze u osetljivom periodu formiranja identiteta.
Najjače osećanje iz perioda kada je moje dete trebalo da krene u vrtić je bilo osećanje krivice, zabrinutost, osećaj da nisam dobra majka. A uz sve to, tada mi je bilo neprijatno da o tome pričam. Kao da će mi biti još gore ako o ovome glasno govorim (a sada znam da je upavo suprotno). Ove trenutke sam iskusila veoma davno, kada smo pokušali da uključimo naše dete u vrtić. Kažem – pokušali – jer nam nije uspelo prve godine. Odustali smo, jer smo shvatili da je u tadašnjim okolnostima ipak bilo bolje neko drugo rešenje, a ne vrtić.
Da li su i vama, kada ste bili tinejdžer govorili „Ti zaista misliš da ćeš baš ti uspeti, kad niko do sad nije?“ ili „Nema šanse da u tome uspeš!“, ili „Šta ti misliš, ko si ti? Neko baš poseban, genije..?“ A potom se odjednom „probudite“ u telu odrasle osobe, prilično nesigurne, povučene, koja se usteže da zatraži nešto za sebe, koja lako ustaje u odbranu drugih ili svetske pravde, ali nikako – u sopstvenu odbranu.. Osoba koja nije sigurna šta želi, a kad i zna, nije u stanju da se izbori za to.
U radu sa roditeljima tinejdžera, došla sam do otkrića da svi imaju sličnu poteškoću: veoma im je teško da razumeju stanovište svoje dece. Ova veština se stiče iskustvom, a to iskustvo nosimo, ili ne, iz svoje porodice. I tu je glavni kamen spoticanja: ne možemo deci dati nešto što ni sami nemamo. Ako roditelji nisu imali prilike da razvijaju sposobnost zauzimanja stanovišta drugog, svaki put će se iznova spoticati na istom mestu. Druga je stvar kada pojedini roditelji ne žele da se bave udubljivanjem u stanovište svoje dece, te se ni ne trude da ih razumeju.
Ko se, uopšte, usuđuje da priča o tinejdžerima?!
Ili: gde je nestalo ono moje dete?
Neki kažu: “U moje vreme nije bilo ni puberteta ni tinjedžera! Šta je sad ovo? Te ne može da uči, u pubertetu je! Te ne može da ustane na vreme za školu – u pubertetu je! To nekad nije uvažavano!”
Njihovo visočanstvo – “Tinejdžeri”!
Koliko ironije, skepse, sumnje u ovim rečima!
Novogodišnjim praznicima najviše se raduju mališani. Posebne ceremonije i rituali propraćeni poklonima razveseliće svako dete. Ipak, mališani najviše nade polažu u Deda Mraza.
Tokom cele godine oni se raduju i željno iščekuju ovog simpatičnog deku koji im donosi baš ono što su tokom godine najviše želeli. I dok deca sa nestrpljenjem očekuju dan kada će ih posetiti Deda Mraz, roditelji se pitaju – ko je ovaj deka i kako je on uopšte nastao? Verovanje u Deda Mraza nosi sa sobom suštinski problem: da bi dete dobilo poklon od njega, mora da “bude dobar” cele godine.
A šta je to uopšte “biti dobar”?
Često čujemo da bebe ne treba previše nositi, držati u naručju, ljuljati, ne reagovati baš svaki put na plač. Sve to zato što se bojimo da bi se mogle navići na ljubav, nežnost i brigu.
Zašto bi neko uopšte predložio da dete navikavamo na manjak ljubavi?
Samo zato što bi jednog dana mogli da od nas, svojih roditelja, traže više ljubavi?
Šta je loše u tome da očekujemo da nas vole ljudi koje mi volimo?