Plašite li se rastanka – dva razloga zašto ne vidimo ružičastog slona

Photo by Some Tale on Unsplash

Jul 2022

Vrelo leto kreira posebno raspoloženje – tačnije rečeno stanje. Nekako sve je opuštenije, usporava se dnevni ritam, na red dolaze teme za koje se obično nema vremena, a iskreno – veoma su važne. U stvari – najvažnije. One nas duboko uznemiravaju, bolne su, i prirodno, više bismo voleli da zažmurimo i brzo skrenemo pažnju na nešto drugo, trivijalno, dnevno prolazno, što ne zalazi u naš emotivni svet. Tako da… ove teme nije da ne dolaze na red tokom godine zato što se „nema vremena“.. drugi je razlog. Tačno?

Za mene, jedna od top tema koje (polusvesno) izbegavam je predstojeći početak samostalnog života moje dece. Ok, svi to znamo, doći će taj trenutak, pre ili kasnije. A onda, jednostavno se pravimo kao da ga ne vidimo. Kao ona priča o ružičastom slonu nasred sobe. Svi ga vide, ali niko o njemu ne priča. Jer, ako neko progovori, moraćemo time da priznamo da on postoji. Ovako, svi jednako žmure i prave se da je sve ok, i da opušteno ćaskamo o nebitnim, neutralnim temama.

Ali, nije tako. U stvari, svi osećamo nelagodu i niko ne bi da počne, jer svako misli da će ga sustići emocije, da neće znati šta sa njima i da će se raspasti. I to, pred svima. Uhhhh… Ovo je prvi razlog što žmurimo i pravimo se da ne vidimo nekog tako velikog kao što je slon, pa još ružičasti.

Koja tema vas uznemirava? O čemu ne pričate čak ni sami sa sobom?

Ako je ista kao moja, evo, za početak – niste sami. Možda smo nas dve – ti i ja. A možda nas je i više? Hej, to što nisam sama već čini da se osećam bolje.

Dakle, hajde da pričamo o tome koliko volimo svoju decu, koliko se trudimo da učinimo sve što je u našoj moći da porastu, da nauče, da se obrazuju, da budu srećni.

I tako, dan po dan, mesec, po mesec, godina za godinom – vidimo da se približava period kada treba da izađu iz naše kuće, da počnu svoj život bez našeg prisustva, da budu odvojeni od nas.

Neće više biti koraka po hodniku, koje osluškujem i zaključujem da su se probudili, da su u kupatilu i smišljam kako će nam izgledati dan, ili bar – hoće li stići na vreme u školu. Pa, kad krenem kući sa posla, smišljam šta ću skuvati, zamišljam kako sedimo za stolom i jedemo svi zajedno. Ništa posebno, neko će reći. Da, ništa posebno dok je tu, ali kad očekujem da toga više neće biti – onda je baš baš nedostajuće.

Pa uveče, spremanje za izlaske – šta će obući i pitanja „kako mi još nisi oprala tu majicu, znaš da je najviše volim?“, „Ja nemam šta da obučeeeeeem!“ i “Daj mi malo para.. – aaaa to mi nije dovoljnoooo! Pa šta misliš, kako da izađem sa tako malo?!” A mi, roditelji – vrti nam se u glavi od dilema i pitanja tipa: “Au, zar smo ih tome učili? Gde su nestala ona naša deca? Ovu  – kao da nismo mi rodili :)!”.

Toliko toga sitnog, a neverovatno važnog, što ranije nisam prepoznavala kao važno, jer je sitno. A sad, očekujući velike promene, upijam kao sunđer svaki sekund, svaki zvuk, svaki pogled, i pažljivo pakujem u kovčežić sećanja, kad mi budu, onako, baš nedostajali. Ovo je drugi razlog. Izbegavamo da se suočimo koliko će nam nedostajati. I to izbegavanje čini čitavu stvar još bolnijom. Suočavanje je jedini zdrav način da se popusti pritisak u srcu. Pričati o tome. Misliti o tome.

Hej, nije još došao taj dan. Imam još malo vremena. Ali, eto, spremam se. U mislima i u srcu.

A podsećam i sve vas koji ovo čitate i imate decu koja još nisu ni blizu osamostaljivanja: uživajte u ovim danima i svim sitnim i krupnim izazovima. Ne zaboravite da su izazovi kao što su dužina izlaska, korišćenje ekrana, svađe među decom ili lupanje vratima – mesta na kojima učite jedni o drugima, a ne borbe za moć. Pogledajte vašu decu onako, dugačko i pomno, i videćete čistu, nepomućenu sreću. Jer, svako od njih je baš to što treba da bude. Samo još da mi, roditelji, to osvestimo i pustimo. Tek onda ćemo uspeti da prepoznamo koliko smo srećni. Jer, jesmo srećni.