Vrelo leto kreira posebno raspoloženje – tačnije rečeno stanje. Nekako sve je opuštenije, usporava se dnevni ritam, na red dolaze teme za koje se obično nema vremena, a iskreno – veoma su važne.
Leto je moje omiljeno godišnje doba. Oduvek. Mislim, i kad sam bila dete i kad sam bila devojka, a i sad. Hoću da kažem, u različitima periodima, iz različitih razloga, ali omiljeno mi je leto. Jedino što mi je uvek smetalo – to su sićušna stvorenjca koja mi remete san. Skoro svake noći, svakog leta, i obično – tačno u 3h – počinje bitka. Oni se bore za kap moje krvi, a ja za nepreknut miran san.
Mrtva trka.
Naša ljubav prema deci treba da je nešto na čega ona mogu uvek računati, neko ko će uvek biti tu, čak i kada su u nevolji i kada radije ne biste bili tamo.
Biti tamo dok se udobno odmaraju u našem naručju, smeše nam se po prvi put, je lako; biti tamo kada im izbijaju zubići ili imaju grčeve u stomaku, ili plaču po čitavu noć – nije. Biti tamo kada uče da voze bicikl na dva točka je lako;
Biti tamo kada slupaju porodična kola – nije.
Biti tamo kada izvode predstavu u vrtiću je lako;
biti tamo kada nas pozovu iz policijske stanice – nije.
I JA SAM RODITELJ
… dva (doskoro) tinejdžera. Kada sam počela da proučavam Pozitivnu disciplinu, baveći se ovom moćnom pedagogijom, pre svega profesionalno, mislila sam „Kako sve ovo nisam znala mnogo ranije? Ovo mora da je odgovor na moje dileme! Koliko sam samo vremena potrošila do sada, sa pogrešnim strategijama! Koliko li sam samo puta povredila bića koja najviše na svetu volim i za koje sam toliko odgovorna, kao što je svaki roditelj za svoju decu!
Kako to da ispravim? Ima li nade za nas?“