Naučite dete zauzimanju stanovišta drugih – prošetajte u njegovim cipelama

Photo by Maria Lysenko on Unsplash

“Kad sudiš… ti, obuj moje cipele i prođi gradove, svaku dolinu i svaki breg gde su moje noge kročile. Ne zaobilazi prepreke. Ne preskači kamenje, već svaki oseti, na svaki stani i ne zaboravi …“ – Alber Kami

U radu sa roditeljima tinejdžera, došla sam do otkrića da svi imaju sličnu poteškoću: veoma im je teško da razumeju stanovište svoje dece. Ova veština se stiče iskustvom, a to iskustvo nosimo, ili ne, iz svoje porodice. I tu je glavni kamen spoticanja: ne možemo deci dati nešto što ni sami nemamo. Ako roditelji nisu imali prilike da razvijaju sposobnost zauzimanja stanovišta drugog, svaki put će se iznova spoticati na istom mestu. Druga je stvar kada pojedini roditelji ne žele da se bave udubljivanjem u stanovište svoje dece, te se ni ne trude da ih razumeju. Oni smatraju da ne treba da zauzmu njihovo stanovište, jer apriori smatraju da deca treba da rade ono što im se kaže, jer, oni – roditelji – najbolje znaju šta je za njih dobro ili ne. Oni smatraju da je najvažnije da se oni (roditelji) osećaju sigurno, a to je moguće samo ako ih njihova deca slušaju i rade ono što im se kaže. Tako će postići svoj cilj – da njihova deca budu bezbedna, i u budućnosti lepo vaspitani kao i uspešni, što po njihovoj logici znači i srećni u budućem životu. Ali, sada se nećemo baviti ovim pitanjem. Želimo da pokušamo da odgovorimo na pitanje koje postavljaju roditelji koji žele da razumeju svoju decu: „Zašto oni to rade? Zašto se tako ponašaju? Zašto se tako osećaju? Kako to da ne razumeju da je potrebno da rade određene stvari, ili kako ne razumeju da moraju da uče? Ili da moraju da spavaju noću, a ne danju, ili da treba da jedu zdravu hranu, ili treba da se manje bave ekranima ili…

Pitanja su brojna, a sva imaju sličan zajednički imenitelj: Kako da bolje razumem svoje dete?

Da bismo uspeli da razumemo dete, potrebno je znati činjenice o razvoju dece uopšte, o karakteristikama određenih uzrasta, a nadasve, trebalo bi da radimo na razvijanju veštine „zauzimanja stanovišta“, kao što ističe Alfi Kon u svojoj knjizi „Roditeljstvo bez uslovljavanja“.

Svi, nekako, očekujemo da naša deca imaju sposobnost da razumeju druge ljude, pa i nas, zar ne? A da li mi uspevamo da zauzmemo njihovo stanovište? Koliko se stvarno udubljujemo u razloge neke pojave, a ne samo u pojavu samu po sebi? Kao i uvek, odgovor na postavljena pitanja je da roditelji treba da budu primer svojoj deci. Dakle, ključno je da pokažemo i kažemo svom detetu da smo spremni da saslušamo, neutralno i sa mirom, o svemu što je prethodilo i pratilo određeno ponašanje, a zatim da ga nežno vodimo u donošenje sopstvenih zaključaka i pouka.

Ovo je još jedan od dokaza da kazne, ne samo da nisu efikasne, već su na suprotnoj strani saosećajnog i bezuslovnog roditeljstva. Ukratko, čak i da se čitav svet okrene naglavačke, naš odgovor će biti efikasniji ako sagledamo perspektivu deteta: kakav je osećaj biti bez kontrole, i šta možemo učiniti da pomognemo.

“Shvatiti decu ozbiljno znači doživeti ih kao osobe sa izraženim mišljenjem. Manje pričati, a više slušati – pomaže da naučimo o njihovom pogledu na svet. A jednom kada to naučimo, jednom kada shvatimo da ono što tražimo nema mnogo smisla iz njihove perspektive, možda ćemo morati da porazmislimo o svojim zahtevima, umesto što se uporno trudimo da ih nametnemo.” – A.Kon „Roditeljstvo bez uslovljavanja“

Evo jednog primera. Možemo imati najbolje namere kada tinejdžeru koji je zakasnio iz izlaska, kažemo da neće večerati i da sutra neće moći da izađe sa drugovima. Mi tada mislimo da je on dobio pouku: „Sledeći put će više paziti i biće tačniji.“ A možda čak i „Naučiće se da bude tačan u životu, na poslu itd.” Međutim, evo šta je tinejdžer naučio: „Njima nije stalo do razloga zbog kojih sam zakasnio, niti do onoga što se dešava u mom životu. Mogu da podgreju večeru za dva minuta, ali više vole da ostanem gladan. Očigledno su im njihova glupa pravila važnija od moje sreće. Da li im je uopšte stalo do mene?“ Hm, to me je podsetilo na jednu epizodu sa mojim sinom. Raspravljali smo se oko nečega, ni ne sećam se oko čega, i ja sam se upinjala da mu objasnim moje stanovište. Njegov doživljaj te borbe vodio je sličnim osećajima., te je, na moje veliko iznenađenje, stao, pogledao me i uzviknuo (sa čuđenjem, a pomalo i ironijom): “Daj, mama, umeš ti to i bolje..!” Upitala sam se: “A da li umem..?” i shvatila da treba još da učim. Zar ne bi trebalo da umemo bolje? Da li je ikada prekasno otisnuti se na to putovanje?

Nikad nije kasno!

Džejn Nelsen, autorka brojnih knjiga i treninga za roditelje, kao veliki stručnjak upravo oblasti roditeljstva, a i mnogi drugi, pa i ja, dakle, čak i ona, se upitala u trenutku njenog izazovnog roditeljstva, da li je kasno da se menja način na koji se odnosi prema svojoj deci. To je, očito, bio samo jedan trenutak kolebanja. Već sledećeg trenutka je shvatila da tu više i nema izbora! Kada otkrijemo bolje načine rešavanja problema, koliko god smo ispočetka nevešti i pomalo trapavi, povratka na staro nema, jer je nemoguće raditi nešto u šta nismo ubeđeni i nije u skladu sa našim vrednostima. Ukoliko osetimo da nas naš razvoj vodi dalje i da imamo vrednosti koje nismo imali ranije, onda ne postoji dilema. Postupamo u skladu sa novim vrednostima. Zato, ako razmišljamo o narednoj godini, mnoge stvari možda nisu u našoj moći da ih menjamo. Ono što jeste – je naš odnos prema deci, naše ponašanje, naš pogled na stvari. Vredi uložiti svaki atom snage u tom smeru, jer će se sigurno pokazati rezultati. U narednoj godini, umesto materijalnih poklona, predlažem da pokušate da skinete staru odoru kontrole, prezaštićivanja, strogoće, pretnji ili kazni i da obučete novu, u početku čudnu i neudobnu, a kasnije – potpuno skladnu odoru u kojoj ćete se i vi i vaše dete osećati autentično i slobodno – odoru Ohrabrenja, Blagosti i Odlučnosti u isto vreme i vere u snage deteta.