Verujte u tinejdžera

Photo by Maria Lysenko on Unsplash

Da li su i vama, kada ste bili tinejdžer govorili „Ti zaista misliš da ćeš baš ti uspeti, kad niko do sad nije?“ ili „Nema šanse da u tome uspeš!“, ili „Šta ti misliš, ko si ti? Neko baš poseban, genije..?“ A potom se odjednom „probudite“ u telu odrasle osobe, prilično nesigurne, povučene, koja se usteže da zatraži nešto za sebe, koja lako ustaje u odbranu drugih ili svetske pravde, ali nikako – u sopstvenu odbranu.. Osoba koja nije sigurna šta želi, a kad i zna, nije u stanju da se izbori za to.

Tužno.

Često smo u prilici da savetujemo druge kako bi trebalo da postupe, kako treba da se bore za sebe, a pri tom, nismo u stanju isto to da primenimo u sopstvenom životu. Odakle ovaj defanzivni stav? Nedostaje nam samopouzdanje, ali zašto?

Sa druge strane, poznato je koliko su mala deca hrabra i samouverena. Šta se desilo u međuvremenu? Neko nas je obeshrabrio u situacijama kada smo pokušali da probamo „stvaran“ život, život izvan zaštitnog balona u kome su nas čuvali naši roditelji, u želji da nam se ništa loše ne desi. Usput, ne znajući šta rade, uskratili su nam priliku da učimo iz sopstvenih grešaka, da vežbamo „krila“ otpornosti i rezilijentnosti.

Da – naši dragi roditelji, iz najveće ljubavi prema nama.

Verovali su da rade najbolju stvar.

A često je put do pakla popločan najboljim namerama.

Međutim, ono što se desilo u prošlosti ne možemo da menjamo. Ali, ono što možemo je da im oprostimo i krenemo dalje.

Kako bi bilo da promenimo ovaj obrazac, sada, kada smo mi roditelji, kada je red na nas, kada imamo priliku da ne ponovimo iste pogrešne obrasce?

Evo jednog primera kako je moglo da dođe do ponavljanja starih obrazaca prezaštićivanja. Majka (nazvaćemo je Dragana) je, zahvaljujući prijateljici, „za dlaku“ izbegla staru grešku, i uspela da pusti svog sina da se sam snađe u novoj situaciji. Primer je krajnje blag i bezazlen, ali Dragana ga je zapamtila kao primer da u budućim sličnim situacijama izbegne zamku prezaštićivanja. Dragana nam je ispričala kako je, spremajući sina da ide na lekarski pregled potreban za polaganje vozačkog ispita, nazvala svoju drugaricu koja radi kao lekar u ambulanti i zamolila je da ga primi „preko reda“, da sin ne bi dugo čekao. (Već i ovaj postupak govori o nedostatku vere da njen sin može da podnese čekanje u redu u ambulanti).

Dala mu je njen broj telefona da nazove kad stigne, kako bi ga primila. Pri tom joj je rekla: „Nazvaću te kad on bude ispred zgrade Doma zdravlja, pa da vas spojim“, na šta ju je drugarica pitala: „A zašto da me ti nazoveš, zar on nema telefon?“.

Dragana je zaćutala, pa da bi objasnila, dodala: „Pa da se slučajno ne mimoiđete..“, na šta je drugarica rekla: „Ne treba ti da brineš za to, on je taj koji ide na pregled, zar ne? Zar ne veruješ da on može i sam da se snađe?“ i dodala: „Imaj veru u dete!“

Huh, Dragana je tek tada shvatila koliko je nepotrebna njena briga o tome da li će se on snaći bez njene pomoći i da mu nimalo ne pomaže da se osnaži i pokaže da je samostalan (a zar nije očigledno da on može da se snađe, kada je stigao do vozačkog ispita? Za nekoliko meseci će držati volan u rukama, kako ne bi mogao sam da obavi sve potrebne pripreme?) Drugarica je jasnije videla ovu situaciju nego majka, jer je bila neutralna, te je mogla da bolje sagleda situaciju, pomogne joj da osvesti da je vreme da „pusti“ sina da isproba svoje snage i oseti ukus samostalnosti. Jer, on to svakako može. U ovoj situaciji je alatka „Verujte u decu“ bila rečenica drugarice koju je majka imala sreću da čuje, pre nego što nepotrebnom brigom pokaže sinu da sumnja u njegove sposobnosti.

Ps.Naravno da je sve dobro prošlo, obavljen je pregled, i ispit je položen iz prve!

Roditelji često nisu svesni da svojim postupcima obeshrabruju svog tinejdžera, te da mu nesvesno šalju poruku „Ti si još mali, ne možeš da se snađeš bez mame i tate.“ Ova poruka može da ima za posledicu upravo ono što roditelji ne žele da se desi – da im deca budu nesamostalna, nesnalažljiva, da ne žele ni da pokušaju, jer unapred misle da neće uspeti; da mama i tata sve znaju bolje, i da treba za sve da se pobrinu. I dalje, uverenje: „Ja nisam sposoban, ja ne umem, i ne vredi ni da pokušavam.“ I tu se zatvara začarani krug. Tinejdžeru je potrebno ne samo da čuje ohrabrenje: „Verujem da ti to možeš“ od svojih roditelja. Njemu je potrebno da to vidi u njihovim postupcima. Ili, još bolje: u odustajanju od nepotrebnog pomaganja.

Tinejdžeru je neophodno da isproba svoje mogućnosti, a u tom procesu je očekujuće da će ponekad da pogreši. I TADA je važno da se roditelj uzdrži od lekcija, pridikovanja tipa „jesam ti rekla, moraš li baš da lupiš glavom o zid?“. Vidite: – mora. Tako tinejdžeri uče. Ne postoji lakši način, nego da ih pustimo da pogreše, podnesu posledice svojih grešaka i da sami izvuku zaključak. Kada ovo shvatimo na vreme, na početku tinejdžerskog perioda, mnogo brže će da nauče da se čuvaju, da predvide posledice neke odluke i da ponekad odustanu od nje. Učenje na sosptvenim greškama su nezaboravne lekcije. Roditelji im daju priliku za to tako što ne „uskaču“ da spreče ili umesto njih podnesu posledice, popravljaju štetu i usput – zvocaju. Ćutati i čekati da sami izvuku lekciju je vredno zlata. Ponekad je potrebno ugristi se za usnu da bismo sprečili da ne držimo pridike.