Prva samostalna putovanja su izazov za tinejdžere i roditelje. Roditeljima je izazovno da prihvate i dočekaju ove korake sa dobrodošlicom i radošću. Za tinejžere, to su nezaboravna uzbuđenja i prvi osećaj prave nezavisnosti. Pred roditeljima je da donesu odluku: da li će odobriti da dete ide bez njih na putovanje. Ili – neće, što je takođe ok. Najvažnije je da odluku o načinu osamostaljivanja tinejdžera donesu zajedno – roditelji – i deca.
Često čujemo da bebe ne treba previše nositi, držati u naručju, ljuljati, ne reagovati baš svaki put na plač. Sve to zato što se bojimo da bi se mogle navići na ljubav, nežnost i brigu.
Zašto bi neko uopšte predložio da dete navikavamo na manjak ljubavi?
Samo zato što bi jednog dana mogli da od nas, svojih roditelja, traže više ljubavi?
Šta je loše u tome da očekujemo da nas vole ljudi koje mi volimo?
Naša ljubav prema deci treba da je nešto na čega ona mogu uvek računati, neko ko će uvek biti tu, čak i kada su u nevolji i kada radije ne biste bili tamo.
Biti tamo dok se udobno odmaraju u našem naručju, smeše nam se po prvi put, je lako; biti tamo kada im izbijaju zubići ili imaju grčeve u stomaku, ili plaču po čitavu noć – nije. Biti tamo kada uče da voze bicikl na dva točka je lako;
Biti tamo kada slupaju porodična kola – nije.
Biti tamo kada izvode predstavu u vrtiću je lako;
biti tamo kada nas pozovu iz policijske stanice – nije.