Da li su i vama, kada ste bili tinejdžer govorili „Ti zaista misliš da ćeš baš ti uspeti, kad niko do sad nije?“ ili „Nema šanse da u tome uspeš!“, ili „Šta ti misliš, ko si ti? Neko baš poseban, genije..?“ A potom se odjednom „probudite“ u telu odrasle osobe, prilično nesigurne, povučene, koja se usteže da zatraži nešto za sebe, koja lako ustaje u odbranu drugih ili svetske pravde, ali nikako – u sopstvenu odbranu.. Osoba koja nije sigurna šta želi, a kad i zna, nije u stanju da se izbori za to.
Ko se, uopšte, usuđuje da priča o tinejdžerima?!
Ili: gde je nestalo ono moje dete?
Neki kažu: “U moje vreme nije bilo ni puberteta ni tinjedžera! Šta je sad ovo? Te ne može da uči, u pubertetu je! Te ne može da ustane na vreme za školu – u pubertetu je! To nekad nije uvažavano!”
Njihovo visočanstvo – “Tinejdžeri”!
Koliko ironije, skepse, sumnje u ovim rečima!
Naša ljubav prema deci treba da je nešto na čega ona mogu uvek računati, neko ko će uvek biti tu, čak i kada su u nevolji i kada radije ne biste bili tamo.
Biti tamo dok se udobno odmaraju u našem naručju, smeše nam se po prvi put, je lako; biti tamo kada im izbijaju zubići ili imaju grčeve u stomaku, ili plaču po čitavu noć – nije. Biti tamo kada uče da voze bicikl na dva točka je lako;
Biti tamo kada slupaju porodična kola – nije.
Biti tamo kada izvode predstavu u vrtiću je lako;
biti tamo kada nas pozovu iz policijske stanice – nije.