Preaload Image
Back
omar lopez H1ZmUzwp9w unsplash

Da, navikni ga na ruke!

Fotografija: Omar Lopez on Unsplash

 

Često čujemo da bebe ne treba previše nositi, držati u naručju, ljuljati, ne reagovati baš svaki put na plač. Sve to zato što se bojimo da bi se mogle navići na ljubav, nežnost i brigu.

Zašto bi neko uopšte predložio da dete navikavamo na manjak ljubavi?

Samo zato što bi jednog dana mogli da od nas, svojih roditelja, traže više ljubavi?

Šta je loše u tome da očekujemo da nas vole ljudi koje mi volimo?

„Razmaziće se“

Da li je iko dosad stručno objasnio pojam ”razmažena“ beba? Nije! Nekome to znači da dete stalno traži da bude u naručju. A znaju li oni šta dete stvarno traži? Jer, kada bi znali, posumnjali bi u svoju konstataciju da im je beba „razmažena“.

U početku, kada se rodi i nekoliko meseci potom, dete plačem poručuje da mu/joj nešto nedostaje ili nečega ima previše.

Gladan/a je, žedan/a je, mokar/a ili zaprljan/a, toplo joj/mu je, hladno joj/mu je, umoran/a je, prepun/a je enrgije i tu se završava spisak. A spisak nije gotov.

Šta je sa socijalnim i emotivnim potrebama?

Hajde da uporedimo malo dete sa odraslim čovekom: šta je sa našim, „odraslim“ potrebama? Da li smo mi potpuno zadovoljni kada su sve gorenavedene potrebe zadovoljene? Ako je tako, zašto poželimo da ćaskamo sa prijateljima, prošetamo gradom, pročitamo dobru knjigu ili pogledamo dobar film? Šta je sa sportskim aktivnostima ili lutanjem po radnjama? Da li vam to ponekad nedostaje?

E, bebama je upravo potrebno isto to, samo u „bebastim“ dimenzijama.

U naručju, dok još ne hoda, beba može mnogo više da vidi, da istražuje, uči, pamti.

U naručju majke ili oca, ili druge osobe od poverenja, beba oseća da pripada i da je nekome važna.

Pozitivna disciplina nas uči da je osnovna socijalna potreba svakog ljudskog bića, malog ili velikog, da oseća da pripada i da je prepoznata njegova značajnost. Ove potrebe nisu manje važne nego fiziološke potrebe. Socijalne potrebe su izbile po važnosti na prvo mesto sa ostalim ljudskim potrebama.

Prema tome, beba, kao i dete i, kasnije, odrastao čovek, ima stalnu potrebu da potvrdi da pripada nekome i da ostale, njemu važne osobe, prepoznaju njegovu značajnost.

Kako malo dete uspeva da sazna da pripada nekome i da je tom nekom važno?

Budući da malo dete još uvek ne razume govor, ono prima informacije na nivou utisaka i čulnih senzacija: pre svega putem dodira, a zatim, pamteći glasove, poznate zvuke, mirise i ukuse, lokomotorne senzacije (položaj u prostoru, način nošenja, držanja, jačina stiska i sl.).

Malo dete doživljava majku ili drugu osobu da je od poverenja najviše tako što oseća njen miris, sluša disanje i otkucaje srca drage osobe, oseća se bezbedno u njenom naručju, sluša glas, pevušenje, pamti način hodanja, kretanja i ljuljanja dok je u naručju, ritam i melodiju glasa. To čini i oseća najviše u naručju i na taj način neposredno prima istinski važnu poruku ljubavi: „stalo mi je do tebe, znam šta ti treba, i to ću ti pružiti“.

Pre nego što se rodila, ta ista beba je bila u sigurnoj, toploj, gostopimljivoj sredini – u maminom stomaku. Slušala je mamino srce, čula je njen glas, osluškivala kako šušti krvotok u maminim venama i to joj je bila najumilnija muzika. Ljuljuškalo ju je mamino hodanje, milovala mamina i tatina ruka i naučila je da ih oseća preko maminog stomaka. Prvo poverenje se oformilo još pre rođenja.

A onda, rođenje. Uzbudljiv dan, težak, naporan, pomalo opasan. Beba se rađa i majka ga prihvata u svoje naručje. Daje joj mleko, neguje je, mazi, uspavljuje. Sve je u najboljem redu.

Ali, posle samo nekoliko nedelja, na bebin plač majka okleva da uzme dete. Stigli su prvi saveti i upozorenja! Rekli su joj, a ona poverovala da, ako uzima bebu u naručje, da će je razmaziti, da će stalno morati da je nosi, da će se navići na ruke (?!)…

I, odjednom, beba zove, a niko ne dolazi! Iznenađenju i razočarenju nema kraja! Beba plače sve očajnije, kao da nas pita: „ Pa zar je to ona ista mama, koja je uvek bila tu za mene? Koja je uvek tačno znala šta mi treba? Šta se desilo sa njom? Zar me je zaboravila?“ Beba ne zna da je mama „podlegla“ dobornamernicima. Ona čuje bebina dozivanja, ali se boji da je uzme. Rekli su joj jasno: to je najveća opasnost po vaspitavanje. Nikako na ruke!

Niko toj mladoj i zbunjenoj majci nije rekao da dete čim propuzi, a naročito kad prohoda, više neće želeti da bude nošeno! Ono samo želi da istražuje svet oko sebe, svojim tempom, svojom radoznalošću, da otkriva sva privlačna i uzbudljiva mesta ovog sveta. I, tu je kraj nošenju. Samo tih nekoliko meseci imamo priliku da budemo tako čvrsto povezani, da osetimo bebine otkucaje srca, osetimo onaj opojni miris i mekoću bebine glavice.

Šta poručujemo našoj deci?

Ipak, da razjasnimo šta tačno bebi poručujemo kada je ne uzmemo ili ne obratimo pažnju kada plače? Njen plač je jedini način za dozivanje i za komunikaciju.

Kada se ne obratimo detetu na njen poziv, mi smo je ignorisali. Ona misli da nam nisu bitne njene potrebe i dozivanja.

Da bismo bili još jasniji: pokušajte da zamislite kako bi ste se osećali u sledećoj situaciji: zovete neku osobu, a ta osoba se ne osvrće, ne odaziva. Vrlo uznemirujuće.

A kada je to neko vama veoma blizak, u koga imate bezgranično poverenje? Vremenom, ako se ignorisanje ponavlja, izgubićete poverenje u tu osobu i više je nećete pozivati. To isto se dešava i malim bebama kada se oglušujemo o njihove pozive. Šta ako dete želi da potvrdi da ste tu, da nije samo? Ili jednostavno želi vašu blizinu? Nije li tačno da bebu nikada ne možemo da ostavimo samu? To bi trebalo da znači da, ukoliko se niko ne odaziva na njen poziv, ona „zaključuje“ da je sama i ostavljena!

Zato, kada primate dobronamerne savete(u šta ne sumnjamo), kao što su „ne uzimaj dete u ruke, navići će se, a onda… (ne znamo šta je to „onda“..), razmislite o ovome.

Vaše roditeljstvo samo je vaše i samo jedno je detinjstvo vašeg deteta. Vaša je odgovornost za to kako ćete voditi vaše dete kroz razvoj i sa kakvim „koferom i opremom“ ćete ga poslati u život. To je vaša jedina prilika. Ne ispuštajte je!

Bliskost se ne podrazumeva – ona se gradi

Zato, ne propustite trenutke bliskosti koji se neće više nikad vratiti. Iskoristite ih za uspostavljanje nežnih, a neraskidivih veza sa svojim detetom. Osluškujte svoje dete i nađite svoju i njegovu meru u tome. Pri tom, vodite računa i o sebi. O svojim granicama.

Jedino što može da se desi ako svom detetu pružite bezuslovnu ljubav jeste da ga naučite kako je divno osećanje kada znaš da nisi sam na svetu. A kada to znaju, umeće ljubavlju i da vam uzvrate i to zato što to iskustvo imaju u sebi. To je ono što ljudi rade. Oni vole!

Plač je komunikacija, ne manipulacija.

Dijana Radojković, pedagog, sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline od strane Međunarodne asocijacije za pozitivnu disciplinu (PDA)